Историја Општине Жабари: Трагови Векова у Срцу Браничева
Општина Жабари, смештена у питомом доњем Поморављу и на обронцима Браничевског повијарца, представља подручје где се историја протеже хиљадама година уназад. Сваки кутак ове земље чува приче о древним цивилизацијама, средњовековним владарима, херојским устанцима и истрајном народу који је обликовао данашњи идентитет овог краја. Богато културно наслеђе и бројна археолошка налазишта у општини Жабари сведоче о континуитету живота и стратешком значају овог подручја кроз векове.
Праисторијски Корени и Античко Наслеђе
Претпоставља се да најстарије људске насеобине на територији општине Жабари датирају још из времена неолита. О томе сведоче бројни спорадични налази материјалне културе, пре свега камене алатке и примитивна оруђа, пронађени углавном на брдским деловима општине. Ови артефакти недвосмислено указују на рану људску активност и почетке организованог живота.
Римски период у општини Жабари оставио је значајне трагове. Изнад главног регионалног пута Пожаревац-Свилајнац откривени су остаци старог поплочаног пута, чувеног Via Militaris, кључне војне и трговачке саобраћајнице Римског царства, коју су касније користили и Турци као Цариградски друм. У насељу Александровац, на локалитетима брда Гољак и код потока Јерињака, пронађене су римске цигле, новац и гробнице. Чувени аустријски археолог и научник Феликс Филип Каниц, истражујући овај крај, идентификовао је три римска локалитета са кастелима (утврђењима), чиме је потврдио постојање значајних римских насеља. Иако до сада није било систематских ископавања и комерцијализације ових локалитета, они представљају огроман неискоришћен потенцијал за археолошка истраживања и развој културног туризма у Жабарима.
Средњовековно Средиште и Бурна Времена
Подаци о раном средњем веку на овом подручју су ретки, али географске карактеристике и континуитет насељености сугеришу да је и тада овде постојала значајна људска активност. У првим вековима средњег века, територија данашње општине Жабари, као и читава североисточна Србија, била је под влашћу Авара, а затим Бугара током наредна два века.
Период крсташких ратова донео је честа пустошења, јер су крсташке војске и ходочасници пролазили овуда, прелазећи Мораву код Браничева или стижући Дунавом. Касније, читаво Браничево, укључујући и овај крај, припада Византији и чини пограничну област према Угарској.
Крајем XIII века, историја бележи владавину браће Дармана и Куделина, бугарских племића који су, одметнувши се од бугарске и не признајући угарску власт, независно владали Браничевом из своје тврђаве Ждрело на Млави. Њихова владавина окончана је 1291. године поразом од уједињене војске српских краљева Милутина и Драгутина. Од тада, Браничево, а са њим и територија данашње општине Жабари, улази у састав српске средњовековне државе и остаје под српском влашћу све до пада Српске деспотовине 1459. године, када потпада под власт Турака.
Један од најзначајнијих писаних докумената који сведочи о насељима овог краја у средњем веку је Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године. У њој се, међу осталима, спомињу Ливаде (данашња Доња Ливадица), Кушиљево и Ореовица (суседно село Александровцу), што потврђује дубоке корене ових насеља.
Под Османском Влашћу и Устанци за Слободу
Током векова турске владавине у Жабарима, села овог краја спомињу се у бројним турским пописима (дефтерима). Године 1717, годину дана пре Пожаревачког мира, капетан аустријске војске Епшелвиц израдио је географску карту Србије (Лангерова карта), на којој су такође забележена насеља данашње општине Жабари. Припремајући се за рат са Турском (Кочина крајина), Аустрија је 1783. и 1784. године слала уходе у Србију, чији извештаји садрже драгоцене податке о селима браничевског округа.
За време Првог српског устанка, у жабарском крају није било већих директних борби. Ипак, јунаштвом се истакао хајдук Кара-Стеван из Прова (данашњи Александровац), саборац чувених Станоја Главаша и Хајдук Вељка Петровића, чиме је овај крај дао свој допринос борби за ослобођење.
Током Другог српског устанка, устаничка војска под вођством кнеза Милоша Обреновића је у јуну 1815. године прешла Велику Мораву између Орашја и Ливадице, на територију данашње општине Жабари, настављајући према Пожаревцу, где су се одиграле неке од кључних битака. Иако директни писани подаци о масовном учешћу локалног становништва недостају, чињеница да је кнез Михаило Обреновић, поводом прославе 50 година Другог српског устанка, одликовао 29 учесника из тадашњег Моравског среза (којем су припадали Жабари) орденом Таковског крста, говори о значајном доприносу. Након стицања унутрашње аутономије Србије 1815. године, на челу Моравске кнежевине био је Стеван Добрњац, брат војводе Петра Добрњца.
Ослободилачки Ратови и Модерно Доба
Мештани општине Жабари активно су учествовали и у ратовима за ослобођење јужних крајева Србије (1876-1878), борећи се у саставу 1. и 2. Моравског батаљона Пожаревачке бригаде приликом ослобађања Пирота и Ниша. Њихово јунаштво настављено је и током Балканских ратова (1912-1913), где су били укључени у јединице Браничевског одреда Дунавске дивизије, учествујући у свим значајним биткама. Исту храброст и посвећеност показали су и током Првог светског рата, борећи се у истим војним формацијама.
Жабари су статус вароши добили још далеке 1882. године, што сведочи о њиховом раном развоју као административног и трговачког центра. Као општина, Жабари се први пут помињу још 1839. године. Након периода после Другог светског рата, када су функционисали као Жабарски срез у оквиру Пожаревачког округа, Жабари поново постају општина 1955. године, настављајући свој пут развоја.
Историја општине Жабари је жива и инспиративна. Она нас подсећа на истрајност, храброст и културну баштину која овај крај чини посебним. Позивамо вас да истражите богату прошлост Жабара, посетите места која чувају сећања на давна времена и доживите дух овог историјски значајног подручја Србије.
